Nakon nevremena koje je pogodilo Gornju Koprivnu, krov jedne kuće završio je na susjednom zemljištu. Na prvi pogled, obična nesreća izazvana prirodom.

Ali ispod tog krova skriva se mnogo dublja i starija priča o komšijskim odnosima, poštovanju — i nepravdi.

Jukin sin ovako je ispričao svoju stranu:

“Veliki selam od Juke i Jukinih sinova! Ovako da vam napišem i objasnim: Jukini nikad nisu otimali, već su svima poznati po dobroti i pomaganju. Ovome nečovjeku moj otac je digao sprat kuće kad ga je njegov vlastiti otac istjerao iz kuće.

Moj did mu je čak dao i jurt da sebi napravi kuću, jer ga njegov otac nije prihvatio, a umro je a da mu nije ostavio halal. Nečovjek i njegov sin svaki dan idu u opštinu i tuže nas za put, a naš je put.

Njegov balkon mu izlazi skoro do naše međe — ne branimo mu prolaz, ali on bi da otima još više.”

“Što se krova tiče, neka plati radnike pa neka pokupi krov. Neće na našu zemlju! Jer ni sa jednim komšijom ne govori. Znate onda ko je on. Ja svoje mogu zabraniti. Imao bih ja roman da pišem o svemu ovome. Bujrum, pomozite mu, ali znajte: sutra će vam loše uzvratiti, kao što se zahvalio i mom ocu.”- komentarisao je Damir Muhić objavu o ovoj temi.

Iza ove poruke ne stoji samo tvrdoglavost, nego i duboko razočaranje.

Nije ovdje stvar samo u krovu – ovdje su godine nepovjerenja, učinjenih (i zaboravljenih) dobrih djela, rana koje nikad nisu zarasle.

Nije oluja ta koja ruši krovove — ruši ih ljudska nezahvalnost.

Zato, znajte, komšije se ne biraju, ali poštovanje da. Kad jednom nestane poštovanja, ni hiljadu krovova ne mogu ga više zakloniti.

Foto: FB Damir Edina M.